Stanković protiv Srbije - predstavka pred Evropskim sudom za ljudska prava broj 14435/08 proglašena nedopuštenom

Evropski sud za ljudska prava u odluci od 17. aprila 2012. godine predstavku troje podnosilaca proglasio je nedopuštenom.

Naime, podnosioci predstavke, Marina i Danijel, tada maloletni i njihova majka Violeta Stanković obratili su se Sudu povodom dužine trajanja spora iz oblasti porodičnih odnosa (izdržavanje i starateljstvo) P2 165/2010 koji je pokrenut 8. februara 2007. godine pred Opštinskim sudom u Smederevu. Pri tom, podnosioci su se žalili i na to da su bili diskriminisani od strane pravosudnih organa Republike Srbije zbog svog lošeg materijalnog položaja.

Odlučujući o navodnoj povredi člana 6 stav 1 Konvencije Sud je istakao da se, u skladu sa svojom praksom, tom prilikom rukovodi sledećim kriterijumima: složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i relevantnih organa i važnost spora za podnosioca predstavke.

U slučaju podnosilaca postupak na čiju dužinu su se žalili trajao od 8. februara 2007. godine do 23. aprila 2010. godine. U tom periodu, koji iznosi približno tri godine i dva meseca, predmet je pravosnažno rešen.

Sud je u potpunosti usvojio argumentaciju Republike Srbije i zauzeo stav su u ovom predmetu vlasti poštovale zahtev ekspeditivnosti, a da su podnosioci svojim ponašanjem tokom postupka doprineli njegovom dugom trajanju. Naime, odlaganje u postupku koje se može pripisati Republici Srbiji postoji samo u periodu od 18. novembra do 19. decembra 2007. godine, kada je jedno ročište odloženo zbog štrajka sudskog administrativnog osoblja, a još jedno zbog bolesti predsedavajućeg sudije.

Sa druge strane, činjenica da tuženi živi u inostranstvu u određenoj meri doprinela je sveukupnoj dužini postupka. Naime, u prvih osam meseci postupka R.S. nije bio dostupan srpskim pravosudnim organima i propustio je nekoliko ročišta. Međutim, pošto je lociran, imenovao je advokata, a postupak je nastavljen bez značajnih prekida sa njegove strane. Sud je ukazao i na to da je sitacija prve podnositeljke predstavke i njeno menjanje odluke o tome sa kojim roditeljem želi da živi, uticali su da sud od Centra za socijalni rad zatraži četiri različita izveštaja, što je dovelo do izvesnog odugovlačenja postupka.

Kao najvažnije, Sud je istakao da je treća podnositeljka predstavke (koja je takođe postupala i u ime prve podnositeljke predstavke i drugog podnosioca predstavke) propustila da se pojavi na osam ročišta, bez valjanog opravdanja za svoje odsustvo. Iako se predmet podnosilaca predstavke odnosio na pitanje od apsolutne važnosti za njih – starateljstvo za dete i izdržavanje, sami podnosioci predstavke su propustili da prate svoj slučaj sa potrebnom pažnjom, izostavši tako sa osam ročišta što je gotovo rezultiralo pretpostavkom o povlačenju tužbe.

Zbog svega izloženog, Sud je zauzeo stav da su u ovom predmetu vlasti poštovale zahtev ekspeditivnosti. Shodno tome, pritužba podnosilaca  odbačena je kao očigledno neosnovana prema članu 35. stavovi 3 i 4 Konvencije.

Što se tiče pritužbe podnosilaca predstavke na pravičnost predmetnog parničnog postupka, Sud je istakao  da podnosioci predstavke nisu iskoristili mogućnost da ulože žalbu protiv presude od 23. aprila 2010. godine, usled čega je njihova pritužba odbačena prema članu 35. st. 1 i 4. Konvencije zbog neiscrpljenosti domaćih pravnih sredstava.

Podnosioci predstavke su se dalje žalili zbog nepostojanja delotvornog domaćeg pravnog sredstva zbog odugovlačenja postupka. Sud je tim povodom istakao da, čak i pod pretpostavkom da ustavna žalba nije bila delotvorno pravno sredstvo u ovom konkretnom slučaju (a stav je Suda da se ista smatra smatra u načelu delotvornim pravnim sredstvom počev od 7. avgusta 2008. godine), član 13 Konvencije primenjuje se samo kada pojedinac ima „argumentovanu tvrdnju“ da je žrtva povrede nekog prava po Konvenciji, što nije bio slučaj u pogledu podnosilaca predstavke, pa je i ova njihova pritužba neosnovana iodbačena je u skladu sa članom 35. st. 3 i 4. Konvencije.

Dalje, podnosioci predstavke su se takođe žalili i na ishod krivičnog postupka koji su pokrenuli protiv R. S. Sud je u vezi sa tim podsetio na svoju dobro razvijenu sudsku praksu da Konvencija ne garantuje nijedno pravo na osnovu koga se treća lica mogu osuditi i da se član 6. ne primenjuje na postupak u pogledu podnošenja prijave protiv tih lica.  Pritužba je stoga nespojiva ratione materiae sa odredbama Konvencije, u smislu značenja člana 35. stav 3(a), zbog čega je odbačena shodno članu 35. stav 4. Konvencije.

Na kraju, podnosioci predstavke su se žalili na diskriminaciju na osnovu svog imovinskog statusa. Međutim, oni nisu dostavili nikakva sredstva poređenja, kojima bi Sudu omogućili da razmotri razliku u postupanju sa licima u analognim ili relativno sličnim situacijama. Pritužba je od strane Suda ocenjena kao u potpunosti nepotkrepljena i na osnovu toga je odbačena kao očigledno neosnovana shodno članu 35. st. 3 i 4. Konvencije.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • PRESUDA VELIKOG VEĆA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU VUČKOVIĆ I 29 DRUGIH PROTIV SRBIJE detaljnije
  • Strožiji uslovi za podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava su na snazi detaljnije
  • Presude i odluke Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Republiku Srbiju u periodu mart 2012. – mart 2013. godine detaljnije
  • Održana usmena rasprava pred Velikim većem Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Ališić i drugi“ detaljnije
NAJAVE